Život van domovine

Prvi utisak i prvi odlazak

 

10474862_10204278141977243_1164509536722740407_n
Lima, Peru, February 2013

 

Jedna od stvari koju sam prvo naučio nakon svog prvog odlaska iz Srbije je to koliko je bitan prvi utisak. Dve stavke veoma bitne: prvi i poslednji utisak. Mislite o tome kao o uvodu i zaključku neke knjige, ili nekog teksta na primer. Vrlo važno, jer možda baš taj uvod ili prvi utisak može formirati nečiji stav o onome što sledi. I naravno zaključak ili poslednji utisak, naša pouka, poruka, slika, iskustvo ili doživljaj koji nosimo sa sobom nakon svega.

Da ne dužim dalje jer glavna tema ovog posta, a možda i budućih je već u samom naslovu. Ja već preko 7 godina živim i radim van Srbije a nisam državljanin nijedne druge zemlje. Kako to funkcioniše, možda će se neko zapitati. Pa lepo tako što radim na kruzerima. Počeo sam sa 24 godine i ako volite matematiku i da čitate onda ćete lako od ovog podatka doći do zaključka koliko godina imam sad. Elem, obično ne volim da pišem ili kucam duge tekstove ali prosto nekoliko dužih komentara na temu rada na brodu koje sam ostavio na socijalnim mrežama mi je pokazalo da tamo negde ima ljudi koje stvarno interesuje iskustvo koje sam imao kada sam prvi put otišao iz Srbije. E zato, baš zato sam se odlučio da pišem ovaj blog jer mislim da ako barem jedna osoba izvuče iz ovog teksta barem jednu pozitivnu stvar onda će me to učiniti ispunjenim i motivisanim da pišem više i češće.

Dakle nakon sedam godina putovanja po svetu samo na jedan kontinent još nisam kročio, a to je Afrika. Ne zato što nisam hteo već prosto put me još tamo nije naneo ali i dalje mi je to na listi želja koje ostaju da se ispune.

Vidiš, kada sam ja imao 24 godine ja sam već tada imao godine radnog iskustva u Srbiji ali nekako tada mi se sve činilo tako daleko i nemoguće. Rodio sam se i odrastao u Beogradu i kao svaka mlada osoba bio sam pun života i želja. Ali nažalost imao sam vrlo depresivne trenutke kada prosto nisam mogao da verujem da ja nisam mogao ni pristojno da živim od svog rada iako nisam bio oženjen, niti sam plaćao kiriju, niti sam imao svoja kola. Vrlo depresivno vreme, trenutak kada prosto ne znaš ni kako da planiraš budućnost kada sadašnjost nije održiva. Vrlo teško. Oduvek sam želeo da imam svoju porodicu. Čak petoro dece, ali to je sve delovalo tako nemoguće sa 24 godine sa moje tačke gledišta života iz Srbije.

Jedna stvar mi se pokazala vrlo tačnom u životu a to je da se kreativnost u ljudima rađa baš u trenucima kad nemaju ništa. I tako je i bilo. Ja sam prosto bio niko i ništa, kad malo bolje razmislim i sad sam 🙂 ali razlika je što se sad ne osećam kao tad. Tad je sve izgledalo beznadežno kao jedan tunel bez kraja.

Tako iz te depresije pokušam da sagledam svet objektivno ne bi li došao do ideje koja bi mi pomogla da promenim svoj do tadašnji tok života. I shvatim jednu vrlo bitnu stvar. Promena. To je ono što mi treba. Gledam svet oko sebe i uočim jednu vrlo bitnu razliku. Naime svi znamo šta se Srbiji desilo 25. Marta 1999. godine. NATO. Da ne zalazim u detalje. To vreme je uticalo dosta na Srbe sa Kosova da se bukvalno isele iz svojih domova i ako ste odrastali u tom vremenu u Beogradu i išli u školu kao i ja, onda je vrlo verovatno da ste stekli nove prijatelje. Sećam se gomile novih lica te školske godine. Izbegli, sa Kosova. Tužna priča. Svi smo to znali u to vreme. Nisu imali ni za osnovno, ali mi smo bili vrlo solidarni kao i uvek u teškim vremenima.

Sećam se da su ti isti izbegli ljudi kojima smo mi, Beograđani skupljali novac za knjige, ubrzo prosperirali u uspeli za samo nekoliko godina da od ničega steknu mnogo više nego što sam ja ikada. Nemojte da me pogrešno razumete, ja nemam ništa lično protiv tih ljudi, čak sam im i zahvalan jer da nije njih bilo ja ne bih shvatio jako bitnu lekciju svog žitota, a to je kao što sam već naveo.

Promena je bila ono za čim su ti izbegli ljudi toliko strepeli godinama dok nisu bukvalno bili primorani na istu. Tada sam i ja shvatio. Ljudi koji iz manjeg mesta dođu u veći grad za njih je već to uspeh. Samo ta mala promena je u njihovom životu donela novi talas pozitivne energije koji im je bio potreban da dalje surfuju i u uživaju u životu. E to je meni trebalo. Ali kako? Ja sam već tu, u velikom gradu, zapravo najvećem u zemlji u kojoj sam se rodio. I tad sam shvatio da moram ići dalje. Nešto mora da se menja. Tada se u meni rodila ideja. Ideja koja je bila pokretač mojih promena.

Naime cela priča se odvila spontano, nekako ni od kuda. Jednog dana otac mi je prišao i rekao: Nećeš verovati koga sam upoznao! Na to naravno moja radoznalost je od nule do sto posto porasla za manje od sekunde. Dragana! Reče on.

Za tvoju informaciju Dragan nije bio niti je sada poznata ličnost, Dragan je bio čovek koji je otvorio prodavnicu zdrave hrane u mom kraju a pri tom je tada već radio preko 15 godina na raznim kruzerima. I tako polako kreću moja vrata u svet da se otvaraju. Vrlo brzo ja sam lično upoznao Dragana, koji se uzgred zove isto kao i moj otac, i kao usisivač sam za manje od sat vremena usisao sve informacije od njega koje su mi bile potrebne.

Bila je to zima 2010. godine. Dragan mi je dao broj telefona od jedne agencije gde mi je rekao da mogu da dobijem više informacija kako doći do posla na kruzeru.

Bila je to agencija u Balkanskoj ulici, možda je i dan danas ne znam, ali nije to bila agencija preko koje sam ja otišao da radim. Zašto? Možda će neko pitati. Iz prostog razloga što lik iz te agencije je bio potpuno ne ozbiljan na prvi utisak.

Ukratko, ja sam njega zvao, objasnio mu lepo da želim da radim na kruzeru, on je meni zakazao interviju sa njim ubrzo. Kada sam otišao na taj interviju shvatio sam koliko je još tad bilo poželjno raditi na kruzeru među mladim ljudima. Naime, ja sam otišao u tu agenciju na dan kad mi je on zakazao interviju malo pre vremena. Tamo je bilo par ljudi ispred mene koji su isto čekali na razgovor iz istih razloga. Nakon što je došao red na mene i vreme kad mi je interviju zakazan u međuvremenu se pojavilo još par ljudi. To je bio trenutak kada je moje mišljenje počelo da se polako formira o toj agenciji. Naime, par ljudi koji su došli posle mene su bili pozvani da uđu pre. I tako sam ja bukvalno čekao još sat i po vremena duže nego što mi je bilo zakazano. Nakon što sam igubio strpljenje ušao sam kroz polu otvorena vrata i bukvalno morao da podsetim čoveka koji je radio tada u toj agenciji, Dejan se zvaše, da ja čekam već odavno na svoj red. Tada je on odlučio da me primi. Pričali smo ukratko o mom radnom iskustvu. U to vreme pozicije koje su bile dostupne nama su mahom bile samo u restoranu. Kuvar ili konobar. Budući da ja dolazim iz tehničke pozadine nisam imao nikakvog iskustva kao kuvar ali sam imao vrlo malo do nikakvog iskustva kao konobar. Bio je to jedan on mojih letnjih poslova čisto za džeparac.

Tada je Dejan počeo da mi objašnjava o životu i radu na brodu. Ispostavilo se da Dejan i Dragan, koji mi je dao njegov broj, radili su zajedno na brodu. Elem, Dejan je meni predložio gomilu različitih opcija od kojih mi se najviše dopala pozicija za Carnival kompaniju koja je trebala bukvalno da ima zvanični interviju za zapošljavanje u Beogradu nakon tačno nedelju dana od tog dana kada sam ja upoznao Dejana. Budući da sam ja bio toliko očajan za promenom i novim poslom ja sam bio ekstremno zainteresovan za tu opciju.

Dejan je to uočio i rekao mi da ako mogu za nedelju dana da sastavim biografiju na engleskom i da nađem par preporuka od prethodnih poslodavaca iz te branše da mogu da dođem na interviju. Naravno u početku nisam bio siguran ali brzo sam našao način da to uradim. Dakle, priča sa Dejanom na prvom susretu se završila na tome da ja pripremim papire i dodjem u petak sledeće nedelje spreman za zvanični interviju.

Tako je i bilo. Ja sam pripremio papire, biografiju i preporuke na engleskom i otišao nazad kod njega u agenciju. Sa umerenom dozom treme sam ujedno bio i vrlo uzbuđen i pun nade. Nažalost to nije dugo trajalo, jer kad sam ponovo video Dejana on me je pogledao kao da me nikad u životu ranije nije video. Zaprepastio sam se. Ponovo sam čekao preko sat vremena i na kraju bez poziva ušao kod njega u kancelariju. Skroz opušten, on me je upitao kako može da mi pomogne. Ja sa mu rekao da sam doneo papire koje mi je tražio i da sam došao na interviju koji mi je prethodno rekao da će biti tog dana. Koji interviju? Upita on mene. Za Carnival kompaniju, odgovorim mu ja. Carnival?! Reče on začuđeno. Interviju za Carnival je bio juče – Reče on meni. Ja skroz zbunjen. Kako bio juče. Rekao si mi da dođem danas. I tad priča dobije skroz neki izvrnuti tok. Tako on mene pokuša da ubedi kako on meni ništa nije rekao i da sam ja maltene došao sam na svoju inicijativu. Ali kao eto da se iskupi, hteo je da razgovara još sa mnom na temu posla na kruzeru. Već razočaran neozbiljnošću rada tog čoveka počeo sam polako da gubim nadu.

U celom tom toku pomešanih emocija, on je mene zagledao i bukvalno od oka pokušavao da mi preporuči za koju kruz kompaniju da apliciram na osnovu mog fizičkog izgleda. Disney! Reče on, imaš tu facu da bi mogao da radiš na Disney kruzerima. I meni tu pukne. Shvatim koliko je taj čovek neozbiljan. Iz pristojnosti sam ga saslušao dok nije prestao da priča i ceo razgovor se završio na tome da se ponovo javim sledeće nedelje da vidim kad je sledeći zvanični interviju.

U celom tom nizu razočarenja upoznah jednu devojku koja je došla samo na kratko kod Dejana da plati avionsku kartu za ukrcaj. Kako smo završili u isto vreme kod Dejana na putu ka izlasku iz zgrade zaključim da je ona prošla taj interviju koji sam ja propustio. Radoznalo sam je upitao par pitanja o njenom iskustvu željan bilo kakvih odgovora. Podelio sam sa njom deo svog razočanja zbog propuštene prilike. Ona me je utešila time što je i sama priznala koliko je Dejan inače neozbiljan i uspela da mi pomene još jednu agenciju koja ja ralativno bila mlada i isto posredovala u zapošljavanju ljudi na kruzerima. Bila je to Safe Cruise agencija na Novom Beogradu i tu moja dosadašnja karijera počinje.

Naime već sledećeg dana sam ih zvao da se raspitam za interviju. Naravno oni su mi zakazali prvo konsultaciju sa njima. Sve je išlo kao med i bio sam veoma srećan kako sam naišao na vrlo ozbiljne i odgovorne ljude, makar iz mog iskustva. Budući da sam imao sve papire već spremne bio sam u samom startu u dobroj poziciji. Ceo proces je bio podeljen u nekoliko etapa. Prvo sam išao na preliminearni interviju sa dva čoveka iz Mađarske, Zoltan i Janoš ako se dobro sećam. Kada sam prošao taj deo onda sam imao kratak uvod i neku vrstu dvodnevnog treninga o životu i radu na kruzerima. Nakon toga je sledio generalni interviju koji je bio sa Italijanom, Roberto Sorbi, u dvorani hotela Holiday Inn na Novom Beogradu. Bio je to interviju baš na moj rođendan Marta 2010. godine i srećom uspešan. Prošao sam interviju i već sledeći mesec je usledio i prvi ugovor na 6 meseci.

Bilo je to to. Promena koja mi je trebala. Naravno da posao nije bio posao mojih snova, ali ko mari?! Ja sam dobio svoju veliku promenu i to je za moj novi početak bilo i više nego dovoljno.

Naravno nije sve bilo tako jednostavno u početku. Novac je imao veliku ulogu. Iako se let na Princess Cruise kompaniju ne plaća i dalje postoje drugi troškovi. Ti troškovi za mene su bili agencijske usluge Safe Cruise, polaganje njihovog testa engleskog, američka viza, lekarski pregled, nešto para za put do prve plate i tad sam kupio mini laptop od 10” pre puta čisto da imam da se javim porodici kad nađem net. Sve to me je zadužilo oko 1.5 K eura pre nego što sam počeo da radim, ali naravno za manje od dva meseca ja sam taj dug vratio. Naravno to ne znači da svakome treba toliko para da bi otišao ali je meni toliko bilo potrebno da odem prvi put.

Advertisements

5 Replies to “Život van domovine”

      1. Bravo,ja planiram da se uskoro prijavim i oprobam na brodu,pa je ovo svakako previše korisno za mene,hvala puno

        Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s